У шта верујемо

Апостолски симбол вере исповедамо као исповест своје вере и на томе стојимо у својој служби:

Верујем у једнога Бога Оца свемогућега,

Творца неба и земље,

и у Исуса Христа,

Сина Његовог јединорођеног, Господа нашег,

који је зачет по Духу Светоме,

родио се од Марије Девице,

страдао под Понцијем Пилатом,

био распет, умро и био погребен,

сашао у Ад,

у трећи дан васкрсао из мртвих,

узнео се на небеса,

седи са десна Богу Оцу свемогућему,

који ће опет доћи да суди живе и мртве.

Верујем у Духа Светога,

свету саборну Цркву,

заједништво светих,

опрост греха,

васкрсење тела

и живот вечни.

Амин.

(Апостолски симбол вере)

Данас неки који себе називају хришћанима не верују увек исто што и ми. Зато овде објашњавамо како разумемо овај симбол вере.

Тројство

Верујемо да постоји само један Бог и да тај Бог постоји у три Лица: Отац, Син и Свети Дух.

Тројство је за нас у много чему велика тајна. Али је истовремено и тачан сажетак многих библијских истина о природи нашега дивног и изванредног Бога.

Бог Отац

Верујемо у једнога Бога Оца свемогућега,

Творца неба и земље.

Постоји један истински Бог — Онај у кога верују хришћани. Богови других религија су варалице, идоли, лажни богови. Бог је једини истински Бог и има моћ да ствара, уништава и спасава.

да би познали сви народи на земљи да је Господ сам Бог и да нема другог.

Јер си Ти велик и твориш чудеса;

Ти си један Бог.

И зато, Господе Боже наш, избави нас из руку његових, да познаду сва царства на земљи да си Ти, Господе, сам Бог.

Јер је Један Бог који ће оправдати обрезање из вере и необрезање вером.

Ти верујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи верују, и дрхћу.

Постоји само један Бог. То је била истина у дане Старога завета. Била је истина у дане Новога завета. Била је истина у првим вековима Цркве. Истина је и данас.

У данашњем свету, осим хришћанства, постоји много других религија — хиндуизам, шинтоизам, паганство, црна магија, ислам, јудаизам, разноразна племенска веровања и тако даље. Али њихови богови нису ништа друго до идоли. Неки обожавају демоне. Неки поштују створени свет. А неки се клањају плодовима сопствене маште. Библија каже да је само хришћански Бог заиста Бог; да ће само хришћански Бог судити свету; и да само хришћански Бог има моћ да нас спасе.

Очева моћ нема граница, јер Он има снагу и способност да учини све што жели. Његовој моћи нема равне, јер је Он једини који има такву моћ, и само је један Бог свемогућ.

Верујемо да је наш Бог творац неба и земље, да је васиону створио сам Бог. И сам Бог непрестано даје живот свему што постоји, одржавајући свет који је створио.

Иако Отац има водећу улогу у стварању и одржавању неба и земље, у Светом писму видимо да у тим делима учествује цело Тројство. Син је био средство, односно оруђе, преко кога је Отац створио свет и преко кога га и данас одржава. Учешће Светога Духа у стварању у Писму је изражено мање јасно.

Стварање света. Човек обличје Божије.

У почетку створи Бог небо и земљу. А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.

Речи Дух Божји дословно се односе на Бога у свим Његовим Лицима. Али с нашега, новозаветног гледишта видимо да је овде истакнуто деловање једног Лица Тројства — Светога Духа.

Исус Христос

Верујемо у Исуса Христа, Сина Његовог јединорођеног, Господа нашег, који је зачет по Духу Светоме, родио се од Марије Девице, страдао под Понцијем Пилатом, био распет, умро и био погребен, сашао у Ад, у трећи дан васкрсао из мртвих, узнео се на небеса, седи са десна Богу Оцу свемогућему, који ће опет доћи да суди живе и мртве.

Нови завет говори о Исусу као о Сину Божјем, указујући на Његово место у Тројству. Говори о божанству које припада Исусу и о Његовом вечном синовству, које је постојало пре него што је дошао на земљу. Исус је једини од вечности рођени и одувек постојећи Син Божји.

И зато још више гледаху Јевреји да Га убију што не само квараше суботу него и Оцем својим називаше Бога и грађаше се једнак Богу.

Исус је такође био потпун човек: зачет је по Духу Светоме и рођен од Марије Девице. Као и сви људи после Адама и Еве, свој је живот започео у мајчиној утроби; Маријина трудноћа текла је природним путем и у право време завршила се рођењем Исуса, а и тај је догађај био потпуно природан. То је чак навело њеног вереника Јосифа да посумња у њену верност, али му је Бог у сну показао истину. Тако видимо да је дете Исус дошло на свет на исти начин на који се рађа обична људска деца.

Из Светога писма видимо да је Исус страдао под Понцијем Пилатом, био распет, умро и био погребен. То су догађаји које је Исус могао да доживи само зато што је заиста био човек.

Умирући, Исус говори о Својој „души“ или „духу“:

И повикавши Исус гласно рече: Оче! У руке Твоје предајем дух свој. И рекавши ово издахну.

Умирући на крсту, Исус зна да ће, иако ће Његово тело бити положено у гроб, Његов људски дух (то јест душа) отићи Богу Оцу.

Из Светога писма видимо и то да Христова смрт плаћа за грех, јер је Христос постао жртва на нашем месту. Исус је на Себе преузео кривицу за наш грех и поднео казну за њега. Када дођемо до вере у Христа, оно што је постигла Његова смрт примењује се на нас, и примамо опрост греха и мир с Богом.

Својим васкрсењем Исус је победио смрт, и од сада смрт нема власти над Његовим народом. Да, умиремо телесном смрћу, али су наше душе бесмртне и не трпе болове смрти. Осим тога, Исусово васкрсење значи да ће нам једнога дана Бог дати и васкрсла тела — као што је оно које сада има Исус — која више нису подложна смрти.

Исус је средиште наше вере. Он је Господар васионе, средиште око којега се окреће цела историја човечанства. Он је наш Бог, наш Првосвештеник, наш Цар. А наше је спасење у томе да Га упознајемо, љубимо и налазимо живот у јединству с Њим.

Свети Дух

Верујем у Духа Светога.

Од четвртог века божанство Светога Духа готово никад није довођено у питање. Јасно је изречено у Светом писму и Црква га је одувек заступала. Чак је и у првим вековима хришћанства божанство Светога Духа довођено у питање веома ретко, и то само од оних који су тврдили да је Бог једно Лице.

У Светом писму постоје одломци у којима се Свети Дух непосредно назива „Богом“:

Ананија и Сапфира. Апостоли у затвору и њихово спасење. Гамалилов савет.

А Петар рече: Ананија! Зашто напуни сотона срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву? Кад је била у тебе не беше ли твоја? И кад је продаде не беше ли у твојој власти? Зашто си дакле такву ствар метнуо у срце своје? Људима ниси слагао него Богу.

Када обожавамо Бога, признајемо и објављујемо божанство Светога Духа. Клањамо Му се и верно Му служимо. Молимо Му се, хвалимо Га у песмама и скрећемо пажњу на Његову службу нама кроз сакраменте и духовне дарове.

Свети Дух је непосредно и лично присутан у целом стварању. Својим Духом Бог остаје с нама и живи у нама. Снагом Духа Бог ствара, одржава, чини чуда и тако даље.

Црква

Када људи чују реч „црква“, већина њих замишља зграду у коју се хришћани окупљају на богослужење. То може бити велика, богато украшена катедрала. То може бити мала, једноставна капела или чак некадашње складиште. Црквом може послужити нечија кућа, колиба или чак пећина у којој се окупљају верници. Али у Библији „црква“ значи пре свега Божји народ, свету заједницу оних који исповедају веру у Оца, Сина и Светога Духа.

Верујемо… свету саборну Цркву

У наше време многи хришћани не виде потребу за Црквом. Искрени верници често мисле да је црква као организација чисто људски изум који само смета човековом личном односу с Богом. Али учење Библије је да је Црква Царство Божје на земљи, окупљање Његовог народа и главно средство којим Он даје милост онима који су Му верни. Према Светом писму, Црква има кључну улогу у успостављању и одржавању нашег односа с Богом.

А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овом камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати.

Будући да Црква има своје порекло у Старом завету, она није нова установа. То је исти народ савеза. Бог је одувек имао свој народ, који се кроз историју називао различитим именима. Важно је да је Црква одувек била део Божјег плана за свет.

Када посматрамо како је Црква израсла из Старога завета у новозаветно Тело Христово, јасно нам је да је одржава Бог. Црква постоји зато што то Бог жели и зато што служи Божјим циљевима. Она није људски изум нити одмак од Библије. Црква је невеста Христова и Тело Христово; Бог је воли и издвојена је да служи Њему и за Његову славу.

Живот Цркве данас се у много чему разликује од живота првих верника и верника у време када је настао Апостолски симбол вере. Али суштина Цркве није се променила. Она и даље окупља народ Божјег савеза. Као и пре, она је посуда коју је Бог изабрао да свету донесе Радосну вест и да свет преобрази у Царство Божје на земљи. Ми, Црква, свети смо Господу. Ми смо Његово Царство. Ми смо Његов народ. У Њему смо једно међу собом. И кроз нас делује сам Господ.

Спасење

Волимо свога великог Бога — Оца, Сина и Светога Духа. Ценимо Цркву коју је Он створио. Али је наша највећа радост Радосна вест да имамо обећање спасења. Радујемо се што смо сигурни да нас Бог воли, да нам опрашта грехе и да нам је припремио дивну будућност, и на овоме свету и у ономе који долази.

Верујем… опрост греха

Хришћани који верују у истину Библије признају да је један од главних проблема које је Исусова смрт морала да реши био проблем греха. Грех нас одваја од Божјих благослова и навлачи на нас Божје проклетство. А ми тај проблем не можемо решити сами. Када говоримо о проблему греха, мислимо на то да грех доноси нашу осуду. А ако смо изван Христа, немамо начина да се решимо греха ни његових последица.

Сваки који чини грех и безакоње чини: и грех је безакоње.

Грех је подвргао човечанство Божјем проклетству, прекинуо нашу заједницу с Богом и онемогућио нам да се сами помиримо с Њим. Осудио нас је на вечну осуду, и само је Бог, у Свом милосрђу, нашао за сходно да нам пошаље Искупитеља.

Проблем греха заиста је веома озбиљан. Цело човечанство је осуђено на пропаст и уништење. Сами се не можемо спасти. Осуђени смо да заувек носимо Божју казну. Не можемо поново стећи Његову наклоност нити на било који начин покрити свој грех. Без милосрдног Божјег опроста немамо никакве наде у спасење.

Човек је слаб изван Христа, благослов верних у цркви Христовој, у дому Божијем.

Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божји, не од дела, да се нико не похвали.

Отац нас воли једнако као и Исус. План нашега спасења није припадао Исусу, него Оцу. Отац је послао Сина да умре за нас. Очева је љубав према нама тако велика да је ради нашега спасења слободно одлучио да жртвује Свога Сина.

Јер Богу тако омиле свет да је и Сина свог Јединородног дао, да ниједан који Га верује не погине, него да има живот вечни.

Свето писмо јасно учи да Бог не опрашта грехе сваком човеку. Неки људи примају опрост, други не. Зашто је то тако? С нашега, људског гледишта разлог је у томе што опрост обично укључује извесну меру личне одговорности. Уопштено говорећи, људи који испуњавају одговорност која је на њих стављена примају опрост; они који се тој одговорности измичу немају опроста.

Ако признајемо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе наше, и очисти нас од сваке неправде.

Верујемо… васкрсење тела

Такође видимо да Свето писмо јасно учи да ће при Христовом другом доласку бити прослављене не само наше душе него и наша тела.

Наше тело умире због греха; телесна смрт је казна за људско безакоње и пад. Али Радосна вест објављује препород нашега тела. Она каже да је Исус дошао да искупи целог човека — и душу и тело. А то васкрсење је пуно славе. Оно је разлог наше велике радости и славља. Васкрсењем наших тела напокон ћемо моћи да објавимо коначну победу над смрћу. Напокон ћемо моћи да наследимо све благослове које нам је Бог припремио на новом небу и новој земљи. И напокон ћемо властитим очима видети победу Исуса Христа.

Верујемо… живот вечни.

С једне стране, вечни живот почиње за нас у тренутку када се поново родимо. Наш дух оживљава и никада неће умрети. С друге стране, вечни живот неће у пуноћи почети док и наше тело не оживи у васкрсењу.

А ово је воља Оног који ме посла да сваки који види Сина и верује Га има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан.

У одређеном смислу исправно је рећи да вечни живот за нашу душу почиње у овом животу, у тренутку када се поново родимо. Али пуноћу живота нећемо имати док наша тела не васкрсну на Дан суда. Тек тада ће цело наше биће бити живо пред Богом. До тада имамо само предукус вечнога живота, захваљујући искупљењу наших душа. Дакле, тек када и нашим телима буде дат нови живот, живећемо онако како је Бог од почетка замислио.