U šta verujemo

Apostolski simbol vere ispovedamo kao ispovest svoje vere i na tome stojimo u svojoj službi:

Verujem u jednoga Boga Oca svemogućega,

Tvorca neba i zemlje,

i u Isusa Hrista,

Sina Njegovog jedinorođenog, Gospoda našeg,

koji je začet po Duhu Svetome,

rodio se od Marije Device,

stradao pod Poncijem Pilatom,

bio raspet, umro i bio pogreben,

sašao u Ad,

u treći dan vaskrsao iz mrtvih,

uzneo se na nebesa,

sedi sa desna Bogu Ocu svemogućemu,

koji će opet doći da sudi žive i mrtve.

Verujem u Duha Svetoga,

svetu sabornu Crkvu,

zajedništvo svetih,

oprost greha,

vaskrsenje tela

i život večni.

Amin.

(Apostolski simbol vere)

Danas neki koji sebe nazivaju hrišćanima ne veruju uvek isto što i mi. Zato ovde objašnjavamo kako razumemo ovaj simbol vere.

Trojstvo

Verujemo da postoji samo jedan Bog i da taj Bog postoji u tri Lica: Otac, Sin i Sveti Duh.

Trojstvo je za nas u mnogo čemu velika tajna. Ali je istovremeno i tačan sažetak mnogih biblijskih istina o prirodi našega divnog i izvanrednog Boga.

Bog Otac

Verujemo u jednoga Boga Oca svemogućega,

Tvorca neba i zemlje.

Postoji jedan istinski Bog — Onaj u koga veruju hrišćani. Bogovi drugih religija su varalice, idoli, lažni bogovi. Bog je jedini istinski Bog i ima moć da stvara, uništava i spasava.

da bi poznali svi narodi na zemlji da je Gospod sam Bog i da nema drugog.

Jer si Ti velik i tvoriš čudesa;

Ti si jedan Bog.

I zato, Gospode Bože naš, izbavi nas iz ruku njegovih, da poznadu sva carstva na zemlji da si Ti, Gospode, sam Bog.

Jer je Jedan Bog koji će opravdati obrezanje iz vere i neobrezanje verom.

Ti veruješ da je jedan Bog; dobro činiš; i đavoli veruju, i drhću.

Postoji samo jedan Bog. To je bila istina u dane Staroga zaveta. Bila je istina u dane Novoga zaveta. Bila je istina u prvim vekovima Crkve. Istina je i danas.

U današnjem svetu, osim hrišćanstva, postoji mnogo drugih religija — hinduizam, šintoizam, paganstvo, crna magija, islam, judaizam, raznorazna plemenska verovanja i tako dalje. Ali njihovi bogovi nisu ništa drugo do idoli. Neki obožavaju demone. Neki poštuju stvoreni svet. A neki se klanjaju plodovima sopstvene mašte. Biblija kaže da je samo hrišćanski Bog zaista Bog; da će samo hrišćanski Bog suditi svetu; i da samo hrišćanski Bog ima moć da nas spase.

Očeva moć nema granica, jer On ima snagu i sposobnost da učini sve što želi. Njegovoj moći nema ravne, jer je On jedini koji ima takvu moć, i samo je jedan Bog svemoguć.

Verujemo da je naš Bog tvorac neba i zemlje, da je vasionu stvorio sam Bog. I sam Bog neprestano daje život svemu što postoji, održavajući svet koji je stvorio.

Iako Otac ima vodeću ulogu u stvaranju i održavanju neba i zemlje, u Svetom pismu vidimo da u tim delima učestvuje celo Trojstvo. Sin je bio sredstvo, odnosno oruđe, preko koga je Otac stvorio svet i preko koga ga i danas održava. Učešće Svetoga Duha u stvaranju u Pismu je izraženo manje jasno.

Stvaranje sveta. Čovek obličje Božije.

U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja beše bez obličja i pusta, i beše tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.

Reči Duh Božji doslovno se odnose na Boga u svim Njegovim Licima. Ali s našega, novozavetnog gledišta vidimo da je ovde istaknuto delovanje jednog Lica Trojstva — Svetoga Duha.

Isus Hristos

Verujemo u Isusa Hrista, Sina Njegovog jedinorođenog, Gospoda našeg, koji je začet po Duhu Svetome, rodio se od Marije Device, stradao pod Poncijem Pilatom, bio raspet, umro i bio pogreben, sašao u Ad, u treći dan vaskrsao iz mrtvih, uzneo se na nebesa, sedi sa desna Bogu Ocu svemogućemu, koji će opet doći da sudi žive i mrtve.

Novi zavet govori o Isusu kao o Sinu Božjem, ukazujući na Njegovo mesto u Trojstvu. Govori o božanstvu koje pripada Isusu i o Njegovom večnom sinovstvu, koje je postojalo pre nego što je došao na zemlju. Isus je jedini od večnosti rođeni i oduvek postojeći Sin Božji.

I zato još više gledahu Jevreji da Ga ubiju što ne samo kvaraše subotu nego i Ocem svojim nazivaše Boga i građaše se jednak Bogu.

Isus je takođe bio potpun čovek: začet je po Duhu Svetome i rođen od Marije Device. Kao i svi ljudi posle Adama i Eve, svoj je život započeo u majčinoj utrobi; Marijina trudnoća tekla je prirodnim putem i u pravo vreme završila se rođenjem Isusa, a i taj je događaj bio potpuno prirodan. To je čak navelo njenog verenika Josifa da posumnja u njenu vernost, ali mu je Bog u snu pokazao istinu. Tako vidimo da je dete Isus došlo na svet na isti način na koji se rađa obična ljudska deca.

Iz Svetoga pisma vidimo da je Isus stradao pod Poncijem Pilatom, bio raspet, umro i bio pogreben. To su događaji koje je Isus mogao da doživi samo zato što je zaista bio čovek.

Umirući, Isus govori o Svojoj „duši“ ili „duhu“:

I povikavši Isus glasno reče: Oče! U ruke Tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu.

Umirući na krstu, Isus zna da će, iako će Njegovo telo biti položeno u grob, Njegov ljudski duh (to jest duša) otići Bogu Ocu.

Iz Svetoga pisma vidimo i to da Hristova smrt plaća za greh, jer je Hristos postao žrtva na našem mestu. Isus je na Sebe preuzeo krivicu za naš greh i podneo kaznu za njega. Kada dođemo do vere u Hrista, ono što je postigla Njegova smrt primenjuje se na nas, i primamo oprost greha i mir s Bogom.

Svojim vaskrsenjem Isus je pobedio smrt, i od sada smrt nema vlasti nad Njegovim narodom. Da, umiremo telesnom smrću, ali su naše duše besmrtne i ne trpe bolove smrti. Osim toga, Isusovo vaskrsenje znači da će nam jednoga dana Bog dati i vaskrsla tela — kao što je ono koje sada ima Isus — koja više nisu podložna smrti.

Isus je središte naše vere. On je Gospodar vasione, središte oko kojega se okreće cela istorija čovečanstva. On je naš Bog, naš Prvosveštenik, naš Car. A naše je spasenje u tome da Ga upoznajemo, ljubimo i nalazimo život u jedinstvu s Njim.

Sveti Duh

Verujem u Duha Svetoga.

Od četvrtog veka božanstvo Svetoga Duha gotovo nikad nije dovođeno u pitanje. Jasno je izrečeno u Svetom pismu i Crkva ga je oduvek zastupala. Čak je i u prvim vekovima hrišćanstva božanstvo Svetoga Duha dovođeno u pitanje veoma retko, i to samo od onih koji su tvrdili da je Bog jedno Lice.

U Svetom pismu postoje odlomci u kojima se Sveti Duh neposredno naziva „Bogom“:

Ananija i Sapfira. Apostoli u zatvoru i njihovo spasenje. Gamalilov savet.

A Petar reče: Ananija! Zašto napuni sotona srce tvoje da slažeš Duhu Svetome i sakriješ od novaca što uze za njivu? Kad je bila u tebe ne beše li tvoja? I kad je prodade ne beše li u tvojoj vlasti? Zašto si dakle takvu stvar metnuo u srce svoje? Ljudima nisi slagao nego Bogu.

Kada obožavamo Boga, priznajemo i objavljujemo božanstvo Svetoga Duha. Klanjamo Mu se i verno Mu služimo. Molimo Mu se, hvalimo Ga u pesmama i skrećemo pažnju na Njegovu službu nama kroz sakramente i duhovne darove.

Sveti Duh je neposredno i lično prisutan u celom stvaranju. Svojim Duhom Bog ostaje s nama i živi u nama. Snagom Duha Bog stvara, održava, čini čuda i tako dalje.

Crkva

Kada ljudi čuju reč „crkva“, većina njih zamišlja zgradu u koju se hrišćani okupljaju na bogosluženje. To može biti velika, bogato ukrašena katedrala. To može biti mala, jednostavna kapela ili čak nekadašnje skladište. Crkvom može poslužiti nečija kuća, koliba ili čak pećina u kojoj se okupljaju vernici. Ali u Bibliji „crkva“ znači pre svega Božji narod, svetu zajednicu onih koji ispovedaju veru u Oca, Sina i Svetoga Duha.

Verujemo… svetu sabornu Crkvu

U naše vreme mnogi hrišćani ne vide potrebu za Crkvom. Iskreni vernici često misle da je crkva kao organizacija čisto ljudski izum koji samo smeta čovekovom ličnom odnosu s Bogom. Ali učenje Biblije je da je Crkva Carstvo Božje na zemlji, okupljanje Njegovog naroda i glavno sredstvo kojim On daje milost onima koji su Mu verni. Prema Svetom pismu, Crkva ima ključnu ulogu u uspostavljanju i održavanju našeg odnosa s Bogom.

A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.

Budući da Crkva ima svoje poreklo u Starom zavetu, ona nije nova ustanova. To je isti narod saveza. Bog je oduvek imao svoj narod, koji se kroz istoriju nazivao različitim imenima. Važno je da je Crkva oduvek bila deo Božjeg plana za svet.

Kada posmatramo kako je Crkva izrasla iz Staroga zaveta u novozavetno Telo Hristovo, jasno nam je da je održava Bog. Crkva postoji zato što to Bog želi i zato što služi Božjim ciljevima. Ona nije ljudski izum niti odmak od Biblije. Crkva je nevesta Hristova i Telo Hristovo; Bog je voli i izdvojena je da služi Njemu i za Njegovu slavu.

Život Crkve danas se u mnogo čemu razlikuje od života prvih vernika i vernika u vreme kada je nastao Apostolski simbol vere. Ali suština Crkve nije se promenila. Ona i dalje okuplja narod Božjeg saveza. Kao i pre, ona je posuda koju je Bog izabrao da svetu donese Radosnu vest i da svet preobrazi u Carstvo Božje na zemlji. Mi, Crkva, sveti smo Gospodu. Mi smo Njegovo Carstvo. Mi smo Njegov narod. U Njemu smo jedno među sobom. I kroz nas deluje sam Gospod.

Spasenje

Volimo svoga velikog Boga — Oca, Sina i Svetoga Duha. Cenimo Crkvu koju je On stvorio. Ali je naša najveća radost Radosna vest da imamo obećanje spasenja. Radujemo se što smo sigurni da nas Bog voli, da nam oprašta grehe i da nam je pripremio divnu budućnost, i na ovome svetu i u onome koji dolazi.

Verujem… oprost greha

Hrišćani koji veruju u istinu Biblije priznaju da je jedan od glavnih problema koje je Isusova smrt morala da reši bio problem greha. Greh nas odvaja od Božjih blagoslova i navlači na nas Božje prokletstvo. A mi taj problem ne možemo rešiti sami. Kada govorimo o problemu greha, mislimo na to da greh donosi našu osudu. A ako smo izvan Hrista, nemamo načina da se rešimo greha ni njegovih posledica.

Svaki koji čini greh i bezakonje čini: i greh je bezakonje.

Greh je podvrgao čovečanstvo Božjem prokletstvu, prekinuo našu zajednicu s Bogom i onemogućio nam da se sami pomirimo s Njim. Osudio nas je na večnu osudu, i samo je Bog, u Svom milosrđu, našao za shodno da nam pošalje Iskupitelja.

Problem greha zaista je veoma ozbiljan. Celo čovečanstvo je osuđeno na propast i uništenje. Sami se ne možemo spasti. Osuđeni smo da zauvek nosimo Božju kaznu. Ne možemo ponovo steći Njegovu naklonost niti na bilo koji način pokriti svoj greh. Bez milosrdnog Božjeg oprosta nemamo nikakve nade u spasenje.

Čovek je slab izvan Hrista, blagoslov vernih u crkvi Hristovoj, u domu Božijem.

Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji, ne od dela, da se niko ne pohvali.

Otac nas voli jednako kao i Isus. Plan našega spasenja nije pripadao Isusu, nego Ocu. Otac je poslao Sina da umre za nas. Očeva je ljubav prema nama tako velika da je radi našega spasenja slobodno odlučio da žrtvuje Svoga Sina.

Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jedinorodnog dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.

Sveto pismo jasno uči da Bog ne oprašta grehe svakom čoveku. Neki ljudi primaju oprost, drugi ne. Zašto je to tako? S našega, ljudskog gledišta razlog je u tome što oprost obično uključuje izvesnu meru lične odgovornosti. Uopšteno govoreći, ljudi koji ispunjavaju odgovornost koja je na njih stavljena primaju oprost; oni koji se toj odgovornosti izmiču nemaju oprosta.

Ako priznajemo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe naše, i očisti nas od svake nepravde.

Verujemo… vaskrsenje tela

Takođe vidimo da Sveto pismo jasno uči da će pri Hristovom drugom dolasku biti proslavljene ne samo naše duše nego i naša tela.

Naše telo umire zbog greha; telesna smrt je kazna za ljudsko bezakonje i pad. Ali Radosna vest objavljuje preporod našega tela. Ona kaže da je Isus došao da iskupi celog čoveka — i dušu i telo. A to vaskrsenje je puno slave. Ono je razlog naše velike radosti i slavlja. Vaskrsenjem naših tela napokon ćemo moći da objavimo konačnu pobedu nad smrću. Napokon ćemo moći da nasledimo sve blagoslove koje nam je Bog pripremio na novom nebu i novoj zemlji. I napokon ćemo vlastitim očima videti pobedu Isusa Hrista.

Verujemo… život večni.

S jedne strane, večni život počinje za nas u trenutku kada se ponovo rodimo. Naš duh oživljava i nikada neće umreti. S druge strane, večni život neće u punoći početi dok i naše telo ne oživi u vaskrsenju.

A ovo je volja Onog koji me posla da svaki koji vidi Sina i veruje Ga ima život večni; i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan.

U određenom smislu ispravno je reći da večni život za našu dušu počinje u ovom životu, u trenutku kada se ponovo rodimo. Ali punoću života nećemo imati dok naša tela ne vaskrsnu na Dan suda. Tek tada će celo naše biće biti živo pred Bogom. Do tada imamo samo predukus večnoga života, zahvaljujući iskupljenju naših duša. Dakle, tek kada i našim telima bude dat novi život, živećemo onako kako je Bog od početka zamislio.